9. mart –
Dugo sanjani prvi višestranački izbori ostali su u poslednjim danima 1990. godine. Opozicija, do nogu potučena, šćućurila se u uglu skupštinske sale sa jedva nešto više od petine osvojenih mandata. Ali, spremna da ne ćuti. Milošević, činilo se, jači nego ikad. Sa 3,3 miliona glasova dobijenih na predsedničkim izborima i 196 poslanika na republičkom višestranačkom megdanu, mogao je da bude spokojan. Pred njim su bile četiri godine vladavine bez stresa. Vuk Drašković, uzdanica antirežimlija, viđen za novog vođu koji će komunizam gurnuti niz stepenice Predsedništva Srbije, nije dobacio ni do milion glasova. Hrabrio je svoje demoralisane pristalice govoreći da je Miloševićev režim “gnjila kruška koja će otpasti najkasnije do Đurđevdana”, ali je to više zvučalo kao pucanj iz pištolja plašljivca, koji bi trebalo da razbije strah od jeke pobedničkih plotuna i fanfara iz socijalističkog štaba. Jugoslavija je bila pred ratom, a Srbija sa nepromenjenim režimom, delovalo je, išla mu je u susret sa raširenim rukama. Zima 1991. je prolazila, ali led koji je okovao političku scenu u Srbiji bio je sve deblji.
Dan kada se režim zaljuljao
A onda je osvanula vetrovita subota, 9. mart 1991. I hiljade ljudi na beogradskom Trgu Republike. Ohrabreni jedni drugima, zahtevali su odlazak režima. A povod za skup, naizgled, bezazlen. Zbog uvredljivog komentara na državnoj televiziji, tražio se demanti. Ko je mogao da sanja da će to biti uvod u najveće demonstracije u Beogradu još od studentske pobune 1968. ? I tenkove na ulicama ? I smrt dvojice ljudi ? I da će Golijat Milošević biti u nokdaunu, koji će, uz puno sreće, izdržati na nogama ? Verovatno niko, a čini se ponajmanje organizatori. Da li je to bila prva propuštena šansa opozicije ili samo trenutak kada je antimiloševićizam pokazao da ima zube? Ili i jedno i drugo. Sigurno je jedno – bio je to dan kada se režim prvi put zaljuljao. Opasno.
Opozicija je već mesecima bila nezadovoljna tretmanom u državnim medijima.
“Opštinski odbor SPO Novog Beograda pozvao je svoje članove i građane Srbije da bojkotuju sva izdanja lista ‘Politika’ i da ne plaćaju pretplatu za TV Beograd. Razlog za ovakav poziv je, kaže se u saopštenju koje je potpisao Nedeljko Pavlović, višemesečni teror nad građanima Srbije, koji nemilosrdno vrše TV Beograd i novinsko – izdavačka kuća ‘Politika’.” (Borba, 1. 2. 1991. godine)
Ali, kap je prelila čašu 16. februara uveče, posle komentara Slavka Budihne u Dnevniku 2 TV Beograd.
Nakon toga, SPO je tražio zadovoljenje.
“Komentator TV Beograd, gospodin Slavko Budihna, u drugom izdanju TV Dnevnika 16. 02. 1991. uveče optužio je Srpski pokret obnove (SPO) da sarađuje i ‘sa krajnjom profašističkom i proustaškom Hrvatskom’, što se – prema komentatoru – jasno vidi iz pisma kojeg je predsednik SPO Vuk Drašković uputio predsedniku Hrvatske dr Franji Tuđmanu, kao i iz odnosa SPO prema Jugoslovenskoj narodnoj armiji i nedavnom mitingu žena u Beogradu… SPO nije za boljševizam, već za demokratiju i nije za rat, već za razgovore. Nećemo da na mržnji, strahu, propalim tiranijama i bedi gradimo jedinstvo nacije. Ne damo da nam gine omladina. Srbiju pritiskaju siromaštvo, nezaposlenost, opšte propadanje.” (Srpska reč, 4. 3. 1991. godine)
Ipak, u RTB su, pozivajući se na prinicipe novinarske profesije, smatrali da za demanti nema mesta.
“Gotovo svo istupi čelnika SPO-a, uključujujući i pismo Franji Tuđmanu, objavljeno ove sedmice u ‘Vjesniku’, samo su konačno razgolićavanje onoga što je potpuno jasno: da je na političkoj sceni Srbije, desnica spremna radi svojih interesa da sarađuje i sa krajnjom proustaškom i profašističkom Hrvatskom i svakom drugom ekstremnom desnicom, iako je to suprotno vitalnim istorijskim interesima srpskog naroda… Što se tiče vašeg zahteva za odgovor na komentar u televizijskom Dnevniku 2, takva vrsta odgovora, radi poznavanja i poštovanja novinarske profesije, daje se za demantovanje netačnih informacija, a ne komentara.” (glavni i odgovorni urednik Informativnog programa RTB Predrag Vitas, Srpska reč, 4. 3. 1991. godine)
Odgovor SPO na odgovor RTB bio je – poziv na demonstracije!
Vlada Srbije je dala nedvosmislen odgovor.
“U vezi sa pozivom SPO na demonstracije 9. marta u kome su sadržane otvorene pretnje Radio televiziji Beograd, Vlada Republike Srbije ističe da neće dopusti nikakvo nasilje niti ometanje javnog saobraćaja i ugrožavanje ljudi i imovine na ulicama Beograda ni 9. marta, ni ubuduće. S obzirom da su redovni višestranački izbori održani i Ustav Republike stupio na snagu, ne postoji opravdanje za bilo koga da nasilničkim ponašanjem ugrožava ljudska i građanska prava građana i javni red i mir.” (odgovor Vlade Srbije na pismo SPO, Politika, 8. 3. 1991. godine)
Ni policija nije delila mišljenje najjačeg Miloševićevog oponenta.
“Pored izloženog skrećemo Vam pažnju da ste u Vašem proglasu za demonstracije od 5. marta 1991. godine, između ostalog, naveli i sledeće: ‘Građani Srbije, budimo dorasli istorijskom trenutku. TV Bastilju moramo da oslobodimo’. To, po našoj oceni, može ozbiljno da utiče na mir i sigurnost građana i izazove realnu opasnost ozbiljnog narušavanja javnog reda i mira u gradu. Smatramo da svoje mirne demonstracije treba da održite na Ušću, koje je i pogodno za te svrhe jer ćete, u protivnom, snositi punu odgovornost.” (odgovor beogradskog SUP-a SPO-u, Politika, 7. 3. 1991. godine)
SPO nije imao nameru da ide na “omraženo” Ušće. A kontramiting podrške režimu spremao je Pokret žena za očuvanje Jugoslavije.
“Zameram Borbi što je objavila da sam joj prošli intervju dala u ‘audiu’, a ne u ‘golfu’ kako je uistinu i bilo, rekla je Branislava Morina, čelnica Pokreta žena za očuvanje Jugoslavije, na početku svoje izjave o predstojećem kontramitingu, a koji Pokret priprema kao odgovor najavljenom protestu Srpskog pokreta obnove ispred TV Beograd. Vreme pompeznog proslavljanja 8. marta je prošlost, kaže popularna BUBA, a za miting sazvan za sledeći dan veli da je izazvan. Izazivač je Vuk Drašković, ponajpre svojom izjavom da se komunisti pred opozicijom brane suknjicama. Mi ne krijemo da nam je motiv i odbrana televizije, ali je lični motiv presudan. Izazvane smo na ovaj kontramiting i saznanjem da Drašković pregovara sa čelnicima HDZ-a u Pokajnici, sa čelnicima SDA u Priboju, a nema nikave misterije oko toga da podržava reformiste Ante Markovića. On i Rugovu poziva na pregovore, dok silovanje devojčica na Kosovu još traje, dok Srbi na Kosovu još uvek namaju miran san… Ako SPO ide na Ušće idemo i mi. Ako ne ode on ni mi nećemo. Gde su oni tu smo i mi.” (Borba, 8. 3. 1991. godine)
A počelo je kao mirne demonstracije…
Ujutro 9. marta Trg je već bio pun.
“Već posle deset časova jake policijske snage sakupljene iz cele Srbije kao i velike snage rezerevnog sastava milicije, okupirale su sve ulice centra Beograda, sve prilaze glavnom gradu, u želji da spreče mirne demonstracije organizovane od strane SPO kojima su se pridružile sve opozicione partije i stranke Srbije. Već u deset časova milicija na oklopnim transporterima, sa vodenim topovima i suzavcem, nasrnula je na goloruki narod koji je ipak uspeo da se probije do Trga Republike.” (Borba, 10. 3. 1991. godine)
Ubrzo su krenuli prvi sukobi.
“Ministarstvo unutrašnjih poslova saopštilo je da je zbog ‘agresivnog ponašanja učesnika demostracija’ na Trgu Republike u Beogradu u 11.40 časova probijen kordon pripadnika milicije.”(Borba, 10. 3. 1991. godine)
Ni sa jedne strane nije bilo odstupanja.
“Demonstranti su nabavili i neku vrstu oružja. Pajsere, motke. Ljudi iz okolnih ulica zvižde, pre svega miliciji. Viču: ‘Idite u Pakrac’, ‘Idite na Kosovo’.” (Borba, 10. 3. 1991. godine)
Bilo je aluzija i na ne tako davne događaje u Bukureštu.
“Od spomenika stižu povici ‘Slobo, fašisto’ i ‘Olea, olea, Sekuritatea’. Jedan čovek govori milicioneru koji se nalazi na uglu Makedonske i Kolarčeve: ‘Deco, ovo je vaš narod’.” (Borba, 10. 3. 1991. godine)
Tenzija je bilo i na prilazima Trgu Republike.
“Dok je na Trgu Republike već trajao sukob milicije i demonstranata, na raskrsnici Vašingtonove i Ulice 29. novembra grupa od dvestotinjak pristalica SPO-a stajala je (nešto posle 11.30 časova) okružena policijskim kordonom, koji im nije dozvoljavao da se upute prema Trgu. Među demonstrantima se nalazio i predsednik stranke Vuk Drašković, nastojeći da smiri napetu situaciju.
- Stvari kreću tokom koji mi ne želimo. Apelujem na miliciju da me pusti da idem da smirim narod. Može da potekne krv. Ja vas molim: niko ne sme dirati miliciju. Nije nam ona cilj, nego televizija.
Petnasetak minuta kasnije kordon je ipak, probijen. Demonstranti su se, bez ozbiljnijeg suprotstavljanja milicije (što je verovatno bio jedni takav slučaj u toku dana), uputili ka Trgu Republike da se pridruži ostalima.”(Borba, 8. 3. 1991. godine)
Lider SPO se uskoro okupljenima obratio sa balkona Narodnog pozorišta.
“Ne znam ni jednu vlast koja je četvoricu novinara branila svom vojnom silom. Mi ne demonstriramo protiv vlasti, protiv izbornih rezultata i vojske, već tražimo ostavke četvorice novinara i objavljivanje demantija da članovi SPO-a nisu ustaše. Nijednom milicioneru, obećavam, neće faliti dlaka sa glave, ali opelujem da i oni poštuju ovaj narod ovde, jer su to njihova deca i rođaci. Čekamo nerazumnu vlast – ona je danas na potezu.” (predsednik SPO Vuk Drašković, Borba , 8. 3. 1991. godine)
Beograd – ratište (2. deo)
Činilo se da to martovsko prepodne nema kraja. Događaji su se ređali kao na traci. Suzavci, pendreci, motke, betonske kocke… Pokliči, jauci, psovke i komande. Čekao se govor lidera.
Pre odlaska opozicionih prvaka na balkon Narodnog pozorišta, Trg je već dva sata bio poprište sukoba.
“Trg Republike pretvorio se u haos tačno u pola dvanaest. Demonstranti, dotle stacionirani kod ‘Ruskog cara’ probili su kordon policije i krenuli ka spomeniku knezu Mihailu. Sve je bilo strašno brzo. Povikali su ‘Ustaše, ustaše’. I krenuli. Milicija je odgovorila vodom iz kamiona sa šmrkovima i suzavcem.” (Borba, 10. 3. 1991. godine)
Policija je bila naoštrena za obračun.
“Kod Crkve Svetog Marka nailazimo na trojicu milicionera. ‘To su nabeđeni četnici i ustaše’, kažu za demonstrante. ‘Pašće krv ovde, razbićemo ih’… Pričaju da je ‘glava u torbi’ i pokazuju gomilu cigli i kamenja po Takovskoj. Zatim jedan udara pendrekom čoveka koji tu prolazi. ‘Daj ga ovamo’, viču ostali. Slično prolazi i momak koji ide ka Tašmajdanskom parku. Valjda je nešto rekao. Prisustvujemo nešto kasnije i jednom hapšenju. Čoveka uvode u transporter. Prepoznajemo – momak koji peva, uglavnom one ‘četničke’, po Knez Mihailovoj.” (Borba, 10. 3. 1991. godine)
Neredi su poprimali sve ozbiljnije razmere.
“I onda ponovo juriš demonstranata. Milicija beži, beži i kamion sa šmrkom. Po Trgu lete kante za đubre, pajseri, delovi zemlje, kamenje. Jedan demonstrant saobraćajnim znakom udara kamion sa šmrkom.” (Borba, 10. 3. 1991. godine)
Drašković je uspeo da se probije do spomenika knezu Mihailu.
” ‘Srbija, Srbija’, ‘Ustala je Srbija’ – viče gotovo celi Trg. Vuk Drašković je već na spomeniku knezu Mihailu. Traži se ozvučenje. Sa pozorišta dozivaju Draškovića i ostale opozicionare. Sa pozorišne terase vođa SPO-a preko megofona viče: ‘Pravo na pozorište’.”(Borba, 10. 3. 1991. godine)
Stiže i ozvučenje. Lider SPO-a grmeo je sa balkona.
“Srbijo, neka da Bog da danas svane sloboda i u našoj otadžbini. Neću da vam pričam šta se sve od jutros zbilo, svi smo se probijali kroz obruče, pokazali smo da nema obruča koji danas nećemo slomiti. Čestitam vam junaci. Rekao sam pre mesec dana da ćemo uzeti TV Bastilju, da ćemo pokazati srpsko srce i srpsku izdržljivost. Nažalost, drugog nam puta nema. Junaci, podsećam vas na reči našeg svesrpskog patrijarha naše svesrpske pameti, vladike Njegoša: ‘Svak je rođen za po jednom mreti’. Do pola četiri imaju vremena da objave demanti i ostavke i u tom slučaju ćemo se vratiti ovde na svesrpski sabor nacionalne sloge. Zbog brutalnog juriša policije na goloruki narod zahtevamo i da ministar unutrašnjih poslova na prvoj sednici Skupštine podnese ostavku. Predsednik Republike ima pred sobom dva tasa – na jednom je sloboda, čast Srbije, mir, na drugom petorica poslušnika. U pitanju su i naši životi i životi mnogih milicionara. Neka predsednik odluči šta će. Ja sam rešio, vodiću vas na televiziju rešen da poginem.” (Borba, 10. 3. 1991. godine)
Akademik Borislav Mihailović Mihiz sa balkona pozorišta poručio je okupljenima:
“Slobodni i hrabri građani Beograda čija vlast sprečava da budete slobodni, u lično ime – nisam član nijedne stranke – pridružujem se vašem protestu protiv antidemokratske zabrane ovog zbora na Trgu koji se dugo otimao da se zove imenom neslobodne republike. Uskoro će biti Trg slobode. Mlada Srbija je na početku ovog veka dostigla sve prve demokratske zemlje sveta. Kod nas je iznikla nakarada poslušničke i neslobodne štampe. Nakazno drvo još rađa svoje nakazne plodove, još se nije osušilo. Lomićemo to drvo, lomiti i na kraju polomiti.” (Borislav Mihailović Mihiz, Borba, 10. 3. 1991. godine)
Iz pozorišta na “front”
A onda je krenuo konačni obračun demonstranata i milicije.
“U trenutku kada je Milan Paroški uzviknuo: nadam se da će rukovodstvo koje je došlo na vlast sa ‘niko ne sme da vas bije’ prihvatiti argument 200.000 ljudi, iznenenada je usred mase bačen suzavac. Poput stampeda demonstranti su bežali na sve strane, ka Knez Mihailovoj i okolnim ulicama, kroz Vasinu. Mnogi su padali i ustajali, najrazjareniji momci čupali su saobraćajne znakove, lupali su motkama trolejebus ispred Narodnog muzeja. Ženama i starijima koji nisu mogli da trče, nije preostalo ništa drugo osim da se sklone u ulaze okolnih zgrada. Gnev demonstranata posebno su izazvali prodavci u radnjama koji su zaključali radnje, ne dozvoljavajući građanima da se sklone unutra.
Zavijale su sirene bolničkih kola, sa balkona Narodnog pozorišta čulo se ‘Juriš’, ‘Oduzimajte vozila’, ‘Milicijo, pomozi narodu’. Čuo se i poziv armiji da ‘izađe u odbranu naroda’. Čuo se i poziv ‘srpskoj vojsci i srpskim oficirima da pomognu narodu’.
Vuk Drašković je tražio da se podižu barikade (‘nema odstupanja, već je potekla krv’). Hteli su rat – imaju ga!” (Borba, 10. 3. 1991. godine)
Drašković je poručio da se policija ne napada po svaku cenu.
“Ne napadajte prvi, ali ako krenu na vas branite svoje dostojanstvo. Ne napadajte policiju. Apelujem još jednom na razum šefa srpske države. Josip Broz nije radio ovo što radi njegov naslednik. Idemo pred Predsedništvo i Skupštinu, tražimo vanredno zasedanje parlamenta.” (Borba, 10. 3. 1991. godine)
Za sve vreme sukoba veliki broj policajaca čuvao je “TV Bastilju”, glavnu metu protesta.
“Grupu demonstranata pred zgradom televizije, dočekao je dvostruki kordon specijalaca, koji ih je suzavcem vratio nazad. Dvojica fotoreportera dobili su batine, a pred kioskom preko puta savezne Skupštine koji je takođe obezbeđivala milicija stajao je čovek sav obliven krvlju (rekao je da je dobio batine u Kosovskoj). I drugi prilaz televiziji od crkve Svetog Marka, bio je blokiran. Tu se oko 14. 30 zbio sukob policije i demonstranata. Na uglu, kod poslovnice JAT-a, ležao je prevrnut policijski automobil, a pojedini demonstranti iskaljivali su svoj bes na njemu.”(Borba, 10. 3. 1991. godine)
A kako su se zaposleni u toj zgradi osećali u tim trenucima?
“U Televiziji Beograd, koja je ‘na meti’ demonstranata danas je bila, kako su nas obavestili dežurni urednici, ‘normalna radna atmosfera’. Do kasno popodne program je tekao po ranije utvrđenoj šemi. S tim da su svakog časa, kako je napetost rasla i događaji dobijali dramatične tonove, emitovane vesti.” (Borba, 10. 3. 1991. godine)
Osvajanje Skupštine
Demonstranti su sa Trga krenuli ka Skupštini Srbije.
“Iza mase koja je krenula ka Skupštini Srbije ostala je slika ratišta posle boja. Izlomljeni izlozi, razbijena stakla na kioscima (mahom ‘Politikinim’) ostaci slomljenih flaša, drvene letve… Grupa mlađih demonstranata osvojila je specijalno vatrogasno vozilo, (zapravo vozač je sam izašao), na krovu su istakli staru srpsku zastavu. Kamion je krčio put od Terazija do Slavije. I oni koji su bili na začelju postavljali su za sobom prepreke na ulici od betonskih žardinjera, a propuštana su jedino bolnička kola. Mnogi demonstranti nosili su u rukama drvene, ali i policijske palice, stubove od sabraćajnih znakova, velike komade kaldrme, ali sve do zgrade Predsedništva Republike nije bilo incidenata.”(Borba, 10. 3. 1991. godine)
Opozicionari su želeli i da na simboličan način pokažu da je Skupština u njhovim rukama.
“Demonstranti su na jarbole ispred Skupštine Republike Srbije obesili dve srpske zastave sa četiri slova S i jednu zastavu SPO. Posle sat-dva na jarbolu su ostale samo srpske zastave.” (Borba, 10. 3. 1991. godine)
Lider SPO se ponovo obartio demonstrantima, ovog puta sa prozora Skupštine.
“Oko 16 časova na prozoru Skupštine pojavio se Vuk Drašković saopštavajući da je oko 10 ‘Narodna skupština prihvatila osam zahteva opozicije, a generalni sekretar Skupštine Vladeta Popović je potpisao’. Za ostale zahteve, rekao je Drašković, nije nadležna Skupština već TV Beograd. Najgrlatiji su vikali ‘Sve, sve’, tražeći da odmah budu ispunjeni svi postavljeni zahtevi, na šta je vođa SPO saopštio da se očekuje predsednik Vlade iz Novog Sada (‘kasni, put mu je zakrčen’). Imam izveštaj da se narod pobunio i u Kragujevcu i u drugim mestima, ali vas preklinjem ne lomite ništa, ne napadajte miliciju. Svaki auto i izlog je naš, srpski. Naređujem gardistima SPO da prošetaju i onemoguće pucanje izloga. Iako pretučeni, održimo im svetosavski čas. Ali ako krenu na vas – brani se narode srpski.” (Borba, 10. 3. 1991. godine)
Drašković je najavio formiranje vlade nacionalnog spasa.
“Ukoliko svi naši zahtevi ne budu prihvaćeni mi ćemo večeras formirati novu vladu nacionalnog spasa, izjavio je Vuk Drašković oko 17.45. Okupljenim demonstrantima Drašković je rekao da predsednik vlade i predstavnici vlasti, koji ne smeju da izađu pred narod, zaslužuju da budu večeras smenjeni. Tada su se začuli uzvici: ‘Ostavke, ostavke’ i ‘nema više čekanja’. Drašković je rekao ‘da je većina gradova u Srbiji pobunjena’ i da će ‘Srbija večeras osvojiti slobodu’.” (Borba, 10. 3. 1991. godine)
Tenkovi najavili nemirnu noć (3. deo)
Dan je prelazio u noć, ali smirenje je još bilo daleko. Vuk Drašković je sa prozora Parlamenta zahtevao vladu nacionalnog spasa, a odgovor vlasti stigao mu je vrlo brzo – obučen u policijske uniforme.
U toku dana odjeknula je kao bomba informacija – ima poginulih na ulicama Beograda.
“Negde oko 15.00 časova Milinović Borivoje (1973.) nalazio se u Ulici kneza Miloša, preko puta prodavnice ‘Borovo’ u većoj grupi demonstranata koji su, kako se kaže u saopštenju, bacali kamenje i pucali na pripadnike policije. Sa njim je u društvu bio izvesni Maksimović Darko (1973.) štićenik Doma ‘Drinka Pavlović’, Koste Glavinića broj 14, Beograd koji je ovakvu izvjavu dao u Urgentnom centru. U intervenciji milicije koja je nastupila Milinović je zadobio teške povrede opasne po život. Prebačen je u Urgentni centar gde je na reanimaciji u 16.00 časova preminuo.” (Borba, 10. 3. 1991. godine)
Nastradao je i pripadanik MUP-a. Tragediju su režimski mediji koristili za još jedan obračun sa opozicijom.
“Telo milicionara Nedeljka Kosovića bačeno je sa platoa ispred ‘Beograđanke’ na pločnik ka ulazu u JIK Banku u Masarikovoj ulici. Ubicama nije bila dovoljna gvozdena šipka, već su Kosovića dotukli kamenim kockama. Tragični finale se i mogao očekivati posle poziva Vuka Draškovića sa balkona Narodnog pozorišta da se uzme oružje i počne krvavi obračun sa organima reda.” (Politika, 10. 3. 1991. godine)
Heroji ulice
Već su svi govorili o podvigu jedne tada anonimne žene. Dragana Milojević Srdić na fotografiji Predraga Mitića sa Trga Republike odavno je simbol tog dana.
“Na samom početku sukoba milicije sa demonstrantima na Trgu Republike odigrao se pravi mali dvoboj između crnokose devojke u zelenom mantilu i cisterne beogradske policije, u kome je devojka izašla kao pobednik, jer je svojim postupkom naterala pripadanike SUP-a da se povuku… Dok su fotoreporteri nastojali da ovekoveče neravnopravnu borbu devojke i vodenog topa jedan od demonstranata se popeo na cisternu i cev vodenog topa okrenuo uvis. Cisterna se na kraju ‘predala’.” (Borba, 10. 3. 1991. godine)
Policija nije imala milosti ni prema kome, pa ni prema novinarima.
“Od udarca pendrekom s leđa onesvestio sam se, a nakon toga prebačen sam u Klinički centar. Tamo mi je zašivena rana na glavi, a snimak je pokazao da, srećom, nisam ‘zaradio’ potres mozga, rekao je Vladan Alimpijević, reporter Studija ‘B’.” (Borba, 10. 3. 1991. godine)
Razbijeni izlozi na sve strane bili su mamac za one kojima razlozi za demonstracije nisu bili prioritet.
” ‘Sve je to naše’, ‘Ako si Srbin, ne pljačkaj narodnu imovinu’, ‘Ne kradimo sami sebe’. Sa ovakvim parolama i uzvicima pripadanici stranaka koji su organizovale miting dočekivali su one kojima su prilike poput jučerašnje dobordošle da popune svoj džep i novčanik.” (Borba, 10. 3. 1991. godine)
Režim je jedva dočekao da demonstracije okarakteriše kao rušilačke.
I Vlada Srbije je izdala saopštenje.
“Vlada Republike Srbije, na sednici od 9. marta 1991. godine (predsedavao je dr Dragutin Zelenović) razmatrala je aktuelnu bezbednosnu situaciju u Republici, koja je nastala organizovanjem demonstracija od strane SPO i nekih opozicionih stranaka… Najavljene kao mirne, demonstracije opozicionih stranaka pretvorile su se u rušilaštvo, vandalizam i nasilje, u toku kojih su poginuli jedan milicioner i jedan građanin, a ranjeno je i više ljudi… Sve se to organizuje u vreme kada se najveći deo milicije Srbije nalazi na Kosovu, da bi zaštitila bezbednost Srba i Crnogoraca i kada su u određenim delovima zemlje ugroženi bezbednost i život srpskog naroda koji tamo živi… Vlada Republike Srbije veoma žali što su opozicione stranke zloupotrebile čin uvođenja parlamentarne demokratije za nasilje, rušenje i za prolivanje krvi, i to u najsudbonosnijim trenucima za srpski narod u celini. Posebna je odgovornost organizatora rušilačkog mitinga u trenutku kada je Srbiji iznad svega potrebno jedinstvo svih građana, rad, red i mir i dalji razvoj demokratskih odnosa. Istovremenost ovih događaja i njihovih planiranih posledica sa nekim drugim događajima u okruženju, usmerenih na razbijanje Srbije i srpskog naroda, nedvosmisleno govori o pozadini onog što se događalo, kao i o ciljevima prividno mirnih demonstracija.” (Borba, 10. 3. 1991. godine)
Oko 18 časova predsednik Demokratske stranke Dragoljub Mićunović obratio se preko radija B92.
“Mi smo se nadali mirnim demonstracijima, kako su bile i planirane. Stvari su, međutim, tokom dana uzele drugi tok. Sad se bojim da sve nije gotovo. Mi smo zato pozvali naše članstvo da se povuče kućama kako bi se ovo nasilje prekinulo i sprečile nove žrtve. Na pitanje novinara kakav dalji tok događaja sluti, rekao je da je sad to teško predvideti. Mislim da bi bilo najpametnije da se ovaj ostatak mase pozove na smirenje da se ne bi nastavilo ovo nasilje nada njim, a i što je najvažnije da ne bi pale nove žrtve.” (Borba, 10. 3. 1991. godine)
Režim uzvraća udarac
Kontramitingaši su imali svoju verziju događaja.
“Zdrave snage brane demokratiju, rekla je Bratislava Morina, čelnica Pokreta žena za očuvanje Jugoslavije. Ovo što demonstrira puno je ustaša i Šiptara. Na primedbu da su tučena samo srpska deca, dobijamo odgovor da su to deca koja se nisu pridržavala zabrane, a što se poštovanja zabrane od strane Pokreta tiče, ‘one su morale da budu tamo gde i Vuk’, a i čelnica Pokreta, kako kaže, za malo je izbegla batine. Gospođa Morina vidi strah i u sagovorniku iz ‘Borbe’ koju ‘plaća Ante Marković’, a koja takođe, po njenom mnjenju, pripomaže rušenju legitimne srpske vlasti, a i u tom kontekstu tvrdi da u svemu tome Mitević uopšte nije bitan, ali da neće biti srušen.” (Borba, 10. 3. 1991. godine)
U predvečerje, uhapšen je lider SPO.
SPO je uputio saopštenje.
“I pored mirnog početka demonstracija ‘Za slobodu informisanja’ finale večerašnjih nereda koje su izričito izazvali milicionari pod komandom vlasti postalo je tragično. Večeras je uhapšen predsednik Srpskog pokreta obnove gospodin Vuk Drašković. SPO sa indignacijom odbija informacije zvanične štampe I televizije po kojoj su krivi za nerede demonstranti. Postoje neoborivi dokazi (filmske trake) koje dokazuju da su razbijanje izloga i početak nereda izazvali vodeni topovi milicije, kao i borna kola… Cvet srpske mladosti gažen je po Beogradu. Ovog časa na ulicama Beograda nalaze se tenkovi. Očigledno je da je vladajuća stranka odlučila da razbije SPO. Stoga je i izrežirala najpre razbijanje izloga, a zatim ga pripisala demonstrantima.” (Borba, 10. 3. 1991. godine)
U vreme Dnevnika 2 na ulicama Beograda su se, prvi put posle 1944. godine, pojavili tenkovi spremni da intervenišu.
“Petnaestak minuta pre dvedeset sati kroz centar grada od strane Slavije prema Trgu Republike u kraćim intervalima prošlo je desetak tenkova i otprilike toliko bornih kola. U to vreme, u Ulici maršala Tita, bili su samo milicioneri, po neki novinar i pokoji slučajni prolaznik. Neki milicioneri su nam rekli da je od 19 do 19.30 na nekoliko mesta u blizini hotela “Moskva” bilo i pucnjave.” (Borba, 10. 3. 1991. godine)
"Od izbora će jedino imati koristi Demokratska stranka jer su iskristalisani neki unutarstranački odnosi koji bez njih ne bi sada došli do izražaja kada pritajeni pojedinci hoće vlast po svaku cenu", rekla je Gordana Čomić. 
BEOGRAD, (Beta) - Predsednik Nove demokratske stranke (NDS) Boris Tadić izjavio je da bi za njegovu partiju na izborima 16. marta dobar rezultat bio onaj koji bi omogućio toj stranci da utiče na promenu ustavnog poretka, nove investicije i radna mesta.
