Davor Bošković: Što više viču, sve ih manje razumem

 

Reč urednika.

Evo već skoro mesec i kusur dana bombarduju nas stranke sa starim-novim parolama, iz starih-novih proizvodnih pogona, sa svojim obećanjima. Najnovije vidim sklopili su i autobus Ikarbus-Mercedes da bi dokazali da će se proizvoditi u Srbiji posle izbora.

Svega će biti posle izbora samo nas (glasača) biti neće. Nas će pojesti računi za struju, gas, komunalije, troškovi oko školovanja dece i dr.

Moram iskreno priznati da jedino što razumem je jezik Saše Radulovića. Valjda zato što sam dobar deo života živeo pored oca privatnika i privrednika, pa mi je taj jezik najjasniji. 

Ustaneš u 5, odeš na posao, praviš finalni proizvod, prodaš ga i od tih para ulažeš ponovo u proizvodnju, a deo samo uzmeš za svoje lične potrebe.

Eto taj jezik razumem, ostalo ne.

A oni viču, viču i viču sa malih ekrana i imam osećaj da što se više bliži ta nedelja, 16. mart, da se to vikanje pretvara u opštu buku i metež, sve manje razabiram jasnih reči.

Nekada tako posle tog vikanja ugasim televizor i ostanem u mraku i tišini. I sve mi bude jasno kao na dlanu. A kad njih "upalim" opet mi ništa više nije jasno.

A oni se baš trude.

U poslednjih nekoliko godina organizujući sajmove u Bečeju i Temerinu, upoznao sam dosta političara, od republičkih, pokrajinskih pa do opštinskih.

Moram priznati da me samo jedan možda slušao dok sam ja njemu pričao o privredi, probuđenju, šta uraditi da se pokrene privreda u Bečeju i Temerinu. Nisam vikao ali me nisu ni razumeli.

Koji je jezik koji oni razumeju ?

Kaže mi jedan prijatelj, isto privatnik, moraš ih zvati u kafanu i da ih dobro počastiš. To razumeju.

Imao sam par press konferencija u restoranima, pred sajmove, častio sam neke od njih, činjenica je da smo se tad malo bolje razumeli.

Nema sad novaca za kafane, uradio bih ja i to, vodio bih ja njih na večere samo da me razumeju. Ali sam bankrot trenutno i nemogu. Izvinjavam se.

Oni viču a imaju para, ja ćutim a nemam para, i ne znam dokle će to stanje da traje.

A da nije dobro, NIJE.

A da mi svi iole obrazovaniji prijatelji, intelektualci, kažu da im ne pada napamet da izađu na izbore, KAŽU MI. Kažu to i oni sa manje škole, puno njih.

A ovi sa ekrana viču, viču i viču.