To je naše pravo !
Bilo je to neposredno posle petooktobarskih promena, ako ne i 6. oktobra 2000. godine. Narod je tada u Srbiji bio sav u nekoj euforiji, zanosu, veri da smo napokon krenuli u bolje sutra i u lepša jutra.
U prodavnici nekoj, darovnici mislim, u Novom Sadu oduševljeno pričam sa prijateljem o svemu šta smo istrpeli, kako smo jedva putovali tih godina devedesetih, kako smo se sa suzama u očima vraćali (ko je uspeo to sebi da omogući) sa letovanja iz Grčke, jer nam je tamo sve bilo lepše i opuštenije. Jednom sam uhvatio sebe kako u nekom megamarketu u Solunu (prilikom letovanja) gledam u druge ljude i analiziram kako su opušteni, šta rade, o čemu razmišljaju i u kakvu se oni zemlju vraćaju. Sama pomisao da moram ući u svoju rođenu zemlju budila je u meni brdo nekih negativnih, turobnih osećanja, rečima neopisivih.
Pričamo mi tako u toj darovnici, a ulazi starija gospođa i hvata neke naše reči. Mi završismo tu našu "evaluaciju" svega i svačega i onako uz uzdah prijatelj reče: "Dosta smo ćutali". Gospođa pogleda u njega, pa u mene i samo lagano i opušteno progovori: "Ćutaćemo mi opet."
Mislim da je bes ono što smo osetili prema njoj u tom momentu, ne shvatajući kako i ona nije isto tako oduševljena kao mi svim ovim što se dešava. Kako samo može da ne deli sa nama ove lepe trenutke i emocije nego je tako skeptična i pesimistična. Odvratna nam postade u tom momentu. Elem, nije ona kanda odvratna, nego ono što nas je zaista kasnije čekalo. Ubistvo premijera u kojeg smo gledali kao u sunce, nelustracija generala, policajaca koji su klali i ubijali, nelustracija novinara, dopisnika, zvaničnika, miloševićevaca, diplomata koji su nas brukali, nelustracija ubica novinara, nelustracija Mire, Marka, Cece i svih ostalih u tom paketu.
Ćutaćemo mi opet, često sam se sećao te gospođe, u puno situacija posle petog oktobra te 2000. Puno razočarenja, puno trenutaka, puno vesti, puno sastanaka sa poslanicima iz EU, puno susreta sa strancima nakon toga, puno razgovora sa njima, puno, puno svega.
I sada ovo. Ovo neobjašnjivo što Teofil Pančić reče "Ja ljudi ne mogu ovo da prihvatim i da shvatim". Oni koji su oblizivali usne isto tako preteći nama i svima oko nas, oni sada oblizuju usne i vode nas u bolju budućnost. A mi... šta je sa našim usnama.
ĆUTAĆEMO MI OPET !
Davor Bošković
Нема коментара:
Постави коментар