На само 20 километара од Новог Сада, а непосредно уз Дунав, налази се Бегеч, место познато по заштићеном природном добру Бегечка јама и чардама, које у потпуности осликавају некадашњи дух тог насеља. Име му се први пут спомиње у 16. веку за време Отоманске владавине
када је назив Бегеч значило бегово село. Управо ка том месту, а у јутарњим сатима, упутила се и наша екипа, у намери да сазна шта је то што Бегеч чини посебним. На самом улазу у место дочекале су нас лепо уређене и чисте улице, права дика Бегечана којих је по последњем попису око 4.000. На главном путу, готово свака друга кућа продаје поврће, па одмах на улазу у село постаје јасно чиме се Бегечани претежно баве. Претежно, јер су се деценију раније готово сви мештани бавили пољопривредом и производњом шаргарепе, највећим извозним адутом тог места. Како су нам рекли, данас су примат над овим послом преузела велика газдинства, па је малим пољопривредницима остало да продају оно мало што произведу, а многи од њих су прешли и у надничаре.
Радни је дан, па је у насељу мирно, нема на улицама света, пошто су сви послом у граду или на њивама. Оно мало мештана, које смо затекли на улицама, на питање како је у Бегечу, само одмахују руком. Кажу, некада је било лепо, радило се и дружило, а сада се свако бори са својим проблемима, саставља се једва крај с крајем, чека пензија, кубури се... Иза затворених капија, свако своју бригу брине, довијају се како преживети, чекају да их посети подмладак који је трбухом за крухом побегао из Бегеча.
Мало живље је у центру, где су месна заједница, основна школа и вртић. Иако је последњих година изгледало да село полако копни, ове године, на радост мештана, у ОШ “Вељко Петровић” уписала су се два прва разреда. Директор те школе Милан Татић поносним гласом прича о раду школе, где све функционише осим чесми из којих цури загађена вода. Уградили су и уређај за пречишћавање, али вода по хемјском саставу још увек није за пиће, те се 250 ђака водом снабдева са оближњег бунара. А бунар, чесма у центру села, са собом носи и посебну легенду. По старом предању, уколико се девојка за удају напије воде са тог бунара сигурно ће бити бегечка снаја. Мештани кажу да у ту легенду слабо ко данас верује, јер се показало да и Бегечке снаје воле градски живот, па се ретко која ту и задржава.
Туристички потенцијали села су немерљиви. Још у време Римљана у 3. и 4. веку на месту данашњег Бегеча налазило се утврђење са понтонским мостом. Према легенди на територији тог места могао би бити сахрањен и хунски ратник Атила бич Божји. Према још једном старом предању, на месту Бегечке јаме, налазило се старо насеље Бегеч које је пре једног века потопио Дунав. Бегечанин Синиша Георгијевић, кога смо затекли на Дунаву како сређује своју камп кућицу, каже да та легенда заиста постоји, али да у Бегечу не постоји жив мештанин, који би о томе посведочио. Георгијевић је пензионер, а на Дунаву проводи највећи део године. Како каже, ту је одмор за душу, пецање и свакодневно дружење са осталим пецарошима. Прича да су Бегечани дружељубиви, али да их гуши свакодневница и борба за опстанак.
- Лако је онима који су догурали до пензије, али шта ће они који нису ? Пољопривредну производњу сада држе четири газдинства, остали Бегечани могу само у надницу, што неће да раде јер је сатница мала. Зато нам долазе радници из Сомбора и околних места. Невоља је и у томе што млади неће да се лате пољопривредних послова, него одлазе у град како би нашли посао, а ни тамо посла нема. Младима је зло што немају пара - жали се Георгијевић.
Георгијевић прича да је прави дух тог села управо на обали Дунава, где се лети окупља и старо и младо. Чарде, где се некада добро јело и пило, биле су главна места за састајање и дружење, али пошто људи данас немају пара, друже се у природи. Кувају рибље чорбе, пеку роштиљ, пецају и како тврди, на најквалитетнији начин проводе слободно време.
Наташа Радман
Нема коментара:
Постави коментар